„Лежала је на душеку, на реци, полако одмичући од нашег малог сплава и читала је можда Чехова, а можда и Пастернака, нисам у потпуности сигуран, а нисам много ни марио.  Сунце је грејало њено глатко тело које је тешко добијало мрачну боју њене природе због које смо годинама патили обоје несмањеним интезитетом. Тешко је било напустити Саву, наш мали сплав, жутог пса којег смо узели са улице и отићи у сусрет непознатом, можда исто тако болном, а можда и срећнијем.“  (Из приче Полако умире онај који воли)             

Ништа није могло више да ме угреје по овом дану, хладном и влажном, од прича које боје некадашњи Београд.

– Ово ми је данас требало – помислила сам на половини прве приче и нисам тој мисли утекла до самог краја.

А прочитала сам је у даху. Напунила сам плућа ваздухом, заронила и опипавала редове исписане Љубичиним пером.

Осетила сам априлско сунце, отворене прозоре станова са високим плафонима, продавце књига који своју поставку ослањају на зид Филолошког факултета. Музичке пробе на Коларцу, звукови се мешају са звуком саобраћаја на Студентском тргу. Београд који дише у ритму својих улица, питом и домаћински настројен.

Београд чине људи. Мали људи који у њему живе, воле, пате због љубави, умиру и размишљају о смрти, болестима. У њему живе мали људи који стварају, граде га и обликују. Душу једног града чине људи који су оставили своју душу у њему, своја достигнућа и свој зној и сузе.

Љубица говори управо о том малом човеку који се не разликује од нас самих. Има своје страхове, жеље, тежње, снове. Он животари наизглед обичним животом, али нама даје до знања да је живот сваког човека вредан приче, великог дела.

Београдски акварел је збирка кратких прича. Главни јунак је Београд, град који је платно, управо оно рапаво платно неопходно за акварел технику. Што је платно грубље, рапавије, то се боље боје на њему осликавају. Љубица је Београд ставила као позадину, као леђа сваком јунаку своје приче. Као и код именоване сликарске технике, и овде се боја добија стављањем есенције неке нијансе са циљем да се разводни. Меша се са водом да би се пастелни тонови водњикаво провидели.

Ликови прича и њихови животи блиски су нашој души као пастелне боје нашем оку.

Када је желела да прикаже свој Београд, ауторка је за бели град остављала бели простор. Бела боја код акварела се не боји, она се оставља да се види белина папира, подлоге.

Попут мозаика, приче дају слику кад се све ишчитају.

Читајући књигу више пута сам помислила како ми језик прија, тако пробран и фин. Све је некако Љубица пажљиво проткала – речи, ушушкану атмосферу.

Симбола је доста, ваља их одгонетати.

Ауторка врло зналачки уноси цитате и стихове писаца, као и популарних песама свима нама драгих.

Љубица осећа појединца, живот, страх човека који има страх од смрти и болести.

Велича љубав и њени ликови од ње не презају. Најдража су ми поентирања на крају прича.

Сваки лик је Љубици био боја на пастелној палети. Сви они заједно боје Београд.

Љубица описује Београд као град људи који у њему живе. Он је питом, познат, жив, романтичан, проткан сећањима. У том Београду нема туриста, галаме и гужве. Он је прожет носталгијом, меланхолијом и сећањима на људе који су ту живели.

Књига почиње посветом оцу, а и завршава се причом о сећању на оца. Последња прича ми је једна од дражих, али издвојила бих и оне које говоре о Дису, Андрићу и другим писцима.

Љубица је ауторка великог талента. Иако је не познајем лично, стекла сам утисак да је пријемчива, осећајна али и достојанствена, а као појава врло одговара слици једне младе уметнице, писца, Београђанке – у најлепшем смислу те речи.

С обзиром на то да књигу увек ишчитам до краја и да сам са великим интересовањем желела да прочитам Љубичину биографију – сазнала сам да јој је за који дан рођендан, и ја јој од срца желим да објави два написана а необјављена романа.

После свега морам да кажем да сам веома поносна што се на списку изабраних аутора на књижевном конкурсу моје име нашло где и Љубичино. Велика ми је част.

Моја препорука за ово дело! И нека и вас Београд пригрли као и мене што пригрли сваки пут кад му дођем из комшилука. Као кад из свог дворишта одете у двориште код првог комшије, па вам је све лепо, познато, топло. Тако и Београд и ја.

ауторка текста: Ивана Вуковић (@prostor_za_rec)