Антипедагогија

У причама Миодрага Даниловића најважнија су попришта његових „контралекција”. Ретко су то простори које је држава наменила образовању омладине. Аутор нас у склопу очигледне наставе изводи у школско двориште, води нас на реку, улицу, кафану, на запуштене рубове града: пунктове на којима се знања не стичу него зарађују. Брзо схватамо да антипедагогија коју заговара неће бити никакво одучавање, већ самосвојна поука, подлога за усавршавање оних који мисле да су попили све знање овог света. У томе ће му припомоћи галерија ликова са рубова, сумњивих и непожељних, вуцибатина и пропалитета. Али они, иако на лицу можда носе „сенку чуда”, одишу жилавошћу и ведрином јер се окружени кукавичлуком мале средине, не плаше да погледају у свој мрак, и да у њему, можда на тренутак, осете „чисто, непромењиво трајање, које и није ништа друго до сеновито наличје времена”.

Бојан Савић Остојић

Антипедагогија Миодрага Даниловића Мићка је концептуалистичко дело. Назив књиге са њеним садржајем уопште није формално повезан. Књига није манифест у којем се писац обрачунава са системом педагогије и образовања, ништа слично. Мићко нас веома вешто „вози” кроз различите амбијенте, ситуације, годишња доба, у којима његови ликови доживљавају моменте унутрашњих просветљења или затамњења, наговештавајући нам тако постојање неког дубоког, невидљивог, узрочно-последичног живота који све те младе, разнобојне ликове обликује тако, да се ми, читаоци питамо: Имамо ли уопште избора за смисленији живот? Да ли су наше борбе ка индивидуацији у ствари један вечити ток несвесне антипедагогије?

Горан Стојчетовић