Марко Вељковић је рођен 2. маја 1993. године у Нишу. Завршио је факултет за туристички и хотелијерски менаџмент. Радећи као колумниста и новинар на порталу Report.rs, водио је бројне разговоре са познатим домаћим писцима од којих је, како каже, много научио. Пише песме од своје седме године, а нешто касније изражава жељу за часовима гитаре. Инспирисан познанством са тадашњом симпатијом, а данашњом супругом, које се, како каже, десило у правом тренутку, коначно успева да искомпонује своју прву поп-рок песму. Свестан да квалитетна музика не успева овде, а да притом постоје и трошкови који се морају покривати, одлучује да изађе из музике и коначно се посвећује писању. Одлучује да његова прва књига, Цртање среће (2019), буде скуп свега што је писао ранијих година, нека врста споменара, у који је додао неке нове песме и једну поучну причу из тог периода. Нешто касније, инспирисан Кишоном и Нушићем, одлучује да се опроба као прозни писац. Тако настаје збирка Брза вожња кроз сећања (2021) којом наговештава да је на правом путу, али да ће бити потребно време да се формира као писац. То му полази за руком већ са следећом књигом, његовим првим романом Шармирање бола (2021), написаним у доба короне. Нешто више од две године прави паузу, желећи да још доста тога прочита и научи како би се што боље обликовао као писац. Сада се појављује са новом књигом која је продукт онога што је читао, учио и проживљавао у међувремену.

Рођен је 1981. године у Горњем Милановцу, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на катедри за Историју уметности. За дипломски рад „Аутопортрети ране српске модерне” добио је 2008. године награду Спомен – збирке Павле Бељански која се једногодишње додељује за најбоље написан рад са темом из националне историје уметности.

Члан је Међународне асоцијације ликовних критичара и активно се бави кустоским и критичарским радом. Објавио је бројне стручне радове, студије и чланке са темом из Историје уметности, музике, стрипа и филма.

Поред нареченог, био је фронтмен, аутор текстова и музике два бенда – „Красни” и „Бело у боји”.

 Заклети је пешак и фланер, не носи кишобран, више воли мачке од паса, песник је са стопроцентном животном, а професор са пуном радном нормом.

Живи у Горњем Милановцу, ради у Чачку.

Драго Делић је рођен 25. августа 1959. године у Томашеву код Бијелог Поља. Завршио је гимназију у Бијелом Пољу, Факултет Политичких наука у Београду и магистарске студије на Правном факултету у Београду, међународно-правни смер. Магистар је међународно-правних односа, ужа специјалност сарадња са земљама Источне Европе.
Дугогодишњи новинар и уредник, потом и главни и одговорни уредник економског листа „Привредни преглед”. Био је заменик главног уредника „Трговинског гласника”, сарадник „Блица”, „Грађанина”, „Статуса”, „Пословног радија”, „Данаса”, „Вечерњих Новости”, уредник портала „Привредни.рс”.
Радио је као асистент на Универзитету БK у Београду. Аутор је документарних репортажа „Приватизација није баук” и бројних прилога на телевизији Б92.
Аутор је више публикација из области привреде и сарадње са светом, коаутор престижне награде и избора најбољих роб- них и корпоративних брендова „Најбоље из Србије” и аутор награде „Етнобренд године”.
Бави се истраживањем индустријске баштине, културног наслеђа и економске историје Србије.
Објавио је књиге Портрети највећих српских индустријалаца, Београд 2017, Портрети највећих српских индустријалаца, (књига друга), Београд 2020 и СРПСKИ РУСИ, Један век руске емиграције у србији – наслеђе и поуке из прошлости, Београд 2023.

Писац, књижевни критичар и новинар, Kарлос Марија Домингес, рођен је у Аргентини 1955. године на Светски дан књиге и ауторских права (23. април). Од 1989. године живи и ствара у Монтевидеу (Уругвај).
Током своје каријере је објавио велики број романа, као и књига публицистике, збирке прича, биографије писаца и публикације из области истраживачког новинарства. Добитник је бројних награда, међу којима су Бартоломé Хидалго и Јуан Царлос Онетти.
За књигу Kућа од папира добио је награде Premio de la Fundación Lolita Rubial (Уругвај) и Vienna’s Jury of Young Readers Prize (Аустрија).

Рођен је 1839. године у селу Глог (Пљевља) са презименом Комарица, које касније мења у Комарчић. Бавио се различитим професијама, па је тако био и учитељ, кројач и кафеџија, а био је активани у политици. Најзначајнији траг је оставио као писац и иза себе има награду Српске краљевске академије за дела Један разорен ум (1893) и Мученици за слободу (1907). Написао је први роман фантастике, као и први прихолошки роман у српској књижевности.

Преминуо је 1909. године.

Рођен 1983. године. Писац и сликар. Аутор је шест самосталних изложби. Учествовао је на неколико интернационалних изложби и пројеката. Објавио је роман Дозидаре (2017) и биографске књиге Господин Рош (2о21) и Ни корака назад (2024). Аутор је документарног филма Рош. Бави се педагошким радом са предшколском децом.

Љубица Кубура рођена је 29. јануара 1988. године у Београду, где тренутно живи и ради.
Сценариста је представе „Човек у црвеном оделу”, која је премијерно изведена у Позоришту Славија 16. маја 2012. године.
Збирка кратких прича Београдски акварел је њена прва књига, након чега следи роман Епитаф за глумца (2023).
Аутор је и многобројних кратких прича, које су награђиване на регионалним и домаћим конкурсима.
Пише колумне за неке домаће портале.
Никада не попије кафу до краја.
Хода увек у једној неисправној ципели.
Превише прича, мало мисли.
Савршени живот за њу подразумева ходање по брдима, испијање вина и вођење разговора о поенти живота.
Динарски тип личности и по Цвијићу и по опредељењу.
Са непуних 12 година наметнуто јој да чита Достојевског. Од њега тада одустала и определила се за Чехова. Сада је наклоњена и једном и другом.
Рођена на исти дан као Антон Павлович. Живи у нади да то нешто значи. Рођена на исти дан када је умро Ефраим Кишон.
Живи у нади да је датум нечије смрти подједнако важан као и дан када је дошао на свет. Бранко Миљковић је дошао на свет исти дан као и она.
Пише у мушком роду. У женском готово ретко, могло би се рећи никада.

Малишев Владимир Сергејевич – ректор Сверуског државног универзитета за кинематографију, председник Асоцијације образовних установа уметности и културе. Кандидат економских наука, доктор историје уметности, професор, заслужни радник културе Руске Федерације, академик Руске академије образовања.

Члан Управног одбора и секретар Савеза кинематографа Русије по питањима професионалног филмског образовања. Члан Руске академије кинематографских уметности „Златни орао“. Члан Савеза писаца, председник Асоцијације универзитета културе и уметности Русије.

Добитник је бројних награда и одликовања.

Душан М. Мијатовић рођен у Београду 4. септембра 1968. године, где је завршио школовање и дипломирао на Правном факултету у Београду. У младости се бавио разним спортовима, нарочито фудбалом, био новинар у „Борби” (1993–1995), писао сценарије за филмове који нису екранизовани. Не размишља да напусти свој Београд осим када иде на своја дуга путовања и не заборавља људе који су му помогли. Аутор је ТВ емисије „Оригинали” која се емитује на телевизији Коперникус (ауторски текстови покривени фотографијама, интервјуи, слике данашњице, слике људи и Београда). Сада се бави приватним послом, претходно је радио у државној служби (некадашњи београдски Четврти суд и Окружни суд у Београду). Професионално помаже људима, зарађује од тог помагања, а ту врсту интелектуалне услуге наши драги суграђани најмање цене и воле (адвокатура).

Снежана Милојевић је доктор филолошких наука – српска и компаративна књижевност са теоријом књижевности. Резултате својих истраживања објавила је у бројним референтним научним часописима и зборницима са скупова међународног карактера.
Публиковала је две монографије о прози Иве Андрића – Медитативна проза Иве Андрића (2008), Закон земље, наратив о жени у прози Иве Андрића (2020). Научна монографија из области њене докторске дисертације – српске средњовековне књижевности, под насловом Од премудрих чула, студије о старој српској књижевности (2017) добила је престижну награду „Иницијал”, на сајму књига у Нишу и доживела своје друго издање (2020). Паралелно с тим, Снежана Милојевић пише приче и путописе, есеје и књижевне критике. Своје текстове оваквог карактера објављује у значајним часописима за књижевност у Србији, земљама бивше Југославије, као и земљама у региону. Објавила је књигу прича Градић Смејтон (2011) и књигу путописне прозе Оријентални Мефисто и други путописи (2015).

Рођена на Божић, 7. јануара, само годину после великих студентских немира. Можда одатле енергија, инсистирање на немогућем, масовно ројење мисли и клањање рок-култури.

Завршила је Филолошки факултет у Београду на катедри Опште и српске књижевности са српским језиком. Докторанд је на истом факултету. И списатељица. Објавила је три романа: Запричавање. Заваравање. Завиривање. (2012) и Kроз прстохват цимета (2015, 2023), Минијатуре (2022), књигу за децу и младе: Софијине мудрорије с Марком Краљевићем (2019), као и збирке песама: Не знам шта би друго могло да нас веже (2016) и Јуче сам имала сусрет са собом (2021).

У непрекидној форми одржавају је три мускетара: муж Срђан и синови Kонстантин и Лукијан. Због њих, покаткад и против своје воље, упорно прати музичко-сценске покрете младих и заглушујуће крикове модерног доба.

Kад није у дипломатским преговорима са својом породицом, кад није за компјутером и шпоретом, предаје књижевност у Гимназији ,,Урош Предић”, у Панчеву. И ствара с ђацима чаролију према речи, писаној и говорној. Има звање педагошког саветника.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Говори енглески и немачки језик. Проучава шпански језик и књижевност.

Љубитељ је природе, рафтинга, животиња (има пса Ареса, који је својом љубављу и верношћу више пети члан породице) и једну несташну, препредену, опасну и умиљату мачку Мазу.

Читање, посете позоришту, праћење филмова и музичких манифестација сматра улепшавањем живота, не хобијем.

Поделила је своје време на боравак у Панчеву, а понеки део године проводи у свим осталим деловима света. На путовањима се служи шармом, осмехом, енглеским, немачким, помало шпанским. У слободно време покушава да прекине са пушењем, да мисли позитивно о својој домовини и народу, да ухвати наду и врати је у Пандорину кутију. Да сустигне време које се мигољи и уради још понешто… Хм… Да ужива.

Војно-политички аналитичар и пуковник у пензији хаџи Звездан Опачић рођен је 1960. године у Косовској Митровици.

Током активне службе обављао је више дужности у земљи и иностранству у артиљеријским јединицама, војнообавештајној служби, војнообразовном систему и војној дипломатији. На дужности начелника Главне управе за аналитику у Војнообавештајној агенцији Министарства одбране Републике Србије руководио је израдом анализа и информација за државно и војно руководство, и учествовао у реализацији сарадње са безбедносним службама у земљи и водећим војнообавештајним службама у свету. Војнодипломатске дужности обављао је у Москви као помоћник, и у Варшави као изасланик одбране.

Неколико година био је предавач у Војној академији, укључујући Генералштабно усавршавање. Објавио је 2007. године чланак о моделовању обавештајно-безбедносне агенције Министарства одбране у часопису „Војни гласникˮ, у оквиру разматрања реформе сектора безбедности. Потакнут потребом квалитетнијег информисања јавности о рату у Украјини, израдио је почетком јануара 2024. године чланак за часопис „Безбедносни форумˮ који издаје Евроазијски безбедносни форум.

Војно образовање стицао је у Војној гимназији у Загребу, Војној академији КоВ у Београду и Задру, Командно-штабној академији „М.В. Фрунзеˮ у Москви и на Генералштабном усавршавању у Београду. Говори руски и енглески језик.

Живи на Ковиони код Раље. Ожењен је, има сина и ћерку, као и два унука. Милошћу Божјом, више пута посетио је Свету земљу.

Био је познати и утицајни грчки романописац и писац кратких прича. Рођен на Скијатосу у свештеничкој породици као једно од шесторо деце. У својој младости је променио неколико средњих школа. Са једним рођаком је неколико месеци живео на Светој Гори. Потом је уписао Филозофски факултет у Атини, али није успео да заврши студије. Био је у великој мери самообразован и 1879. године почиње да ради као сарадник у часописима и новинама, где ради на пословима писца, лектора и преводиоца. Од 1887. године је живео у Атини.

Пападиамандис је своју каријеру писца започео авантуристичким историјским романима, да би се временом окренуо реалистичним приповеткама. Велики допринос и траг његовом стваралаштву је оставило острво на коме је рођен. Њеново најпознатије дело „Убица“ је објављено у атинском часопису Панатинеа 1903. године. Овај роман је стварао под великим утицајем Достојевског, јер је непосредно пре тога превео дело „Злочин и казна“ на грчки језик (1889).

Био је нежења и страствени конзумент цигарета и алкохола. Након повратка у свој завичај 1911. године, умире од упале плућа.

Марко Пиштало рођен је 8. новембра 1985. године у Мостару. По занимању је дипломирани историчар, запослен као професор историје у Петој београдској гимназији. Писао је уџбенике, дигиталне уџбенике, рецензије, интерактивне задатке и други наставни материјал. За свој педагошки рад добио је највеће национално признање, Светосавску награду (2021).
Поред просвете, ангажован је и на пољу науке где је докторирао на Православном богословском факултету.
И коначно, трећа област ангажовања, у којој је настала и књига „Демон празнословља и друге историјске приче”, јесте популарна наука. Наиме, водећи се начелом да наука не сме да остане затворена и резервисана само за научнике, Марко Пиштало је остварио успешну сарадњу са РТС и култним магазином – Политикиним забавником.
У сарадњи са РТС-ом настале су емисије:
„Радозналци” (аутор дела стручног текста и наратор)
„Муке једног Лава” (аутор стручног текста и косценариста)
„Лектизер” (аутор стручног текста и сарадник на сценарију).
На недавно одржаном фестивалу Heart of Europe, у организацији Јавног сервиса Пољске, епизода посве-ћена Милошу Црњанском и сеобама Срба освојила је прву награду (Категорија програми за децу и младе).
Својим честим појављивањима у медијима доста де бави промоцијом просвете, науке и популарне науке.

Свештеник др Александар Прашчевић, по завршетку Богословије „Светог Арсенија Сремца” у Сремским Карловцима (Србија, 2005. године), уписао је Московску Духовну Академију у Сергијевом Посаду где је упоредо завршио основне академске студије и одбранио кандидатску дисертацију (Русија, 2008. године), пред међународном теолошком комисијом, коју су чинили осамнаесторица професора, а на тему Односи између православних хришћана и муслимана у Србији од 1912. до 2004. године.
На Факултету теологије и религијских студија (реформисаног у Центар за савремена религијска истраживања 2015. године) Шербрушког Универзитета у Шербруку одбранио је докторску дисертацију (Канада, 2016. године) на тему Међуверски односи између православних хришћана и муслимана у Југоисточној Европи у 14. и 15. веку.
Упоредо је завршио научну специјализацију (постдокторат) на Катедри за спољне црквене везе Православног теолошког института Светих Кирила и Методија Московске Патријаршије (Русија, 2015. године) на тему Историја хришћанско-муслиманског дијалога под покровитељством Светског Савета Цркава од 1961. до 1991. године и постдокторат на Теолошком факултету Универзитета у Женеви (Швајцарска, 2015. године) на тему Теолошки капацитети византијских међурелигијских полемика из 14. и 15. века за савремени хришћанско-муслимански дијалог.
Овај рад је резултат његовог постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну (Грчка, 2021. године), на тему Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима.
Учествовао је у оснивању Центра за међурелигијски и међукултурни дијалог Правног факултета Универзитета у Београду у коме је члан Савета (Србија, 2019. године).

Учесник је бројних међународних и универзитетских конференција на тему односи између православних хришћана и муслимана у Југоисточној Европи.

Ванда Розенбергова (1971, Бојнице, Словачка Република) је списатељица и сликарка. Дипломирала је новинарство. Дуго година ради у библиотеци као библиограф. Претходно је променила више занимања, од професорке у гимназији до раднице у кладионици. Ангажована је и као организатор летњих кампова за децу из угрожених породица и оних који одрастају у сиротишту. Такође је амбасадор организације Деца Дунава (Les Enfants du Danube), која се бави помоћи деци из социјално угрожених средина.
Троструки је финалиста такмичења Poviedka (2001, 2005, 2006), као и троструки финалиста (ТОП10) награде Anasoft litera (2016, 2018, 2019). Поред своје афирмисане списатељске каријере, Ванда воли да слика, па тако илуструје и корице за своје књиге. Својим пером убедљиво осликава личне односе међу протогонистима својих прича. Захваљујући њеним вештинама запажања и усмерености на детаље, ликови из прича током читања оживљавају.

Срђан Роксандић, 43-годишњи Београђанин, комуниколог, новинар и правник. Власник је маркетиншке агенције AS Communications, са којом је поставио и реализовао више од 200 различитих кампања и пројеката. Предавач је у Институту за јавни наступ Main point, а такође је и један од сувласника wеб портала www.aska.rs, чији је дугогодишњи колумниста.

Аутор је више документарних филмова, а Kа5ан је његова прва књига.

Др Ивана Б. Спасовић је историчарка АСАНУ и професорка на Факултету за
културу и медије. Бави се XIX веком, значајним, до сада углавном непознатим, женама тог времена, Војном границом, њеним изузетним школством и личностима, историјом просвете. Истражује и пише биографију Стевана Сремца.

Рођен у Призрену 1970. године.
Од 1971. живи у Смедереву, где је завршио основну школу и гимназију, а потом Педагошку академију и Економски факултет.
После десет година рада у просвети, мења професију и последњих двадесет година ради као директор и менаџер у више домаћих и страних компанија.
Један је од оснивача и дугогодишњи члан Rotary клуба Смедерево.
До сада написао пет романа, од којих су три објављена.
Живи са супругом Kатарином и сином Видаком, коме је посветио свој први роман „Писма сину неба”.

Рођена 1991. године у Книну, Хрватска.
Као мала је желела да има велику породицу, буде апотекарка и пише романе.
Сада живи у Београду са супругом и троје деце, ради у апотеци и овом збирком креће на пут ка остварењу још једног животног сна.