„Dragog prijatelja, istrajnog na putu Dobra i Isine, više nema. Nestao je bez traga u nekoj ozloglašenoj epidemiji. Ostalo je nekoliko povlašćenih trenutaka koje smo podelili sticajem darovanih nam okolnosti. Nema ga ni u snu. Nema golubova, ima samo gavrana na velikoj terasi naših mudronosnih razgovora.”  Psihin san

Zbirka  priča Sumporovita voda Snežane Milojević je niz zasebnih celina, međutim, prie su protkane istim tonom, bolom, istom težnjom ka spasenju i izbavljenju. Iako nisu nužno uslovljene da se čitaju redosledom kojim su štampane, priče je ovako mnogo lakše razumeti – ato nije jednostavno. Višeslojne su, višedimenzionalne i protkane simbolima.

Prvo bih istakla simbol vode, a i u naslovu je. I to sumporovita. Voda kao osnovni element, izvor života, bujanja, vegetacije. Granica ka onostranom. Motiv vode koja nosi sve, ne može se u istinu ući dva puta. Lekovita je i isceljujuća. Ali, potapan u vodu Ahil je držan za petu i njena lekovitost i magijska moć ostavila je to mesto na njemu najranjivijim. Dakle, na njemu je odsustvo vode.

Sad stižemo do motiva Ahila, toliko puta pominjan – prva priča Ahilova peta i poslednja Ostrvo – govore o modernom Ahilu čiju tetivu su pokušali da spasu. „Sve je izlečivo ali nikad od kraja – lečeni ostaje zauvek invalid.“

Ovde bih istakla i simboliku priče Ostrvo , u kojoj pored strukturno zatvorenog kruga (započetom i završenom pričom o modernom Ahilu), simbolično sklupčan pripovedač (bradom dodiruje svoja kolena), asocira na krug, ostrvo – ali ne kao nešto izdvojeno već kao zaokruženo, celovito. Došavši do prvo bolnog saznanja da uvek vidimo ono nametnuto iako je suština i prava vrednost skrajnuta (kao što na slici Ahilov trijumf prvo primetimo impozantno Ahilovo mišićavo telo, a zatim poraženog Hektora i njegovo mrtvo telo koje Ahil vuče oko Troje). Radost je (ako mogu tu reč u ovom kontekstu upotrebiti), ipak u tome što se i na Ahila (tako lepog i u punoj snazi), nadvio taman oblak, pa i on ubrzo umire i opravdava prolaznost i njenu istrajnost.

U delu je prisutno dosta promišljanja na svakodnevne teme. Pregršt preispitivanja, zadiranja i pronicanja. Kao što prvo primetimo Ahila iako je Hektor ideal kojem se divimo, tako i ne pamtimo imena ljudi i njihove adrese i telefone – već samo greške.

U zbirci se provlači motiv emocionalne paralize. Motiv snova, maštanja – meša se se sa javom i priče imaju svoju dinamiku. Interesantna je povezanost pripovedača i protagonista priča – nisu povezani statusom, obrazovanjem, niti bilo čim drugim – do neuklopljenosti i boli.

Potencira se kroz priče na formalizmu lečilišta i lekovitosti vode. Motivi majčinstva i autorstva se prožimaju, čak i izjednačavaju.

Neke priče su satkane od ironije, sarkazma, ismevanja na sopstveni račun. Kroz sve se provlači grčka mitologija, onostrano, motivi ptica (gavran posebno), motiv klaustrofobičnosti, otuđenosti, nemoći, divljenje zdravom. Zatim, asocijacije na nekadašnju veliku zamlju, žive rođake, prisne komšije.

U zbirci ima dosta opisa mesta i putovanja, modernih tekovina, ali i teskobne atmosfere sanatorijuma i bolnica.

Dosta je delova kojiu otvoreno citiraju ili asociraju na Andrića, Crnjanskog, narodnu književnost ili umetnost uopšte.

Zbirka je tokliko kompleksna i slojevita da priče treba iznova I iznova čitati i u njih pronicati.

Moja ogromna preporuka!

Ja sam je doživela kao veliko osveženje! Kao da je i sama voda koju upijamo i spiramo sve do same suštine.

Ivana Vuković @prostor _za_rec