U zabačenim krajevima Slovačke, gde magla često obavija livade, a šume su pod velom tajne, žive ljudi čije su sudbine neraskidivo povezane s prirodom, verovanjima i slovenskom mitologijom.
Ova zbirka priča uranja u svakodnevicu seljaka, čiji život oblikuju ne samo tradicija i rad na zemlji, već i mistični elementi koji prožimaju njihovu realnost. Magijski realizam tako teče kroz svaku priču, gde pragmatičnost i sujeverje idu ruku pod ruku, a granice između stvarnog i nadrealnog postaju zamagljene.
Svaka priča u ovoj zbirci donosi jedinstven pogled na selo, gde su drevni običaji i legende još uvek živi, ali podložni promenama i izazovima modernog doba. Likovi su često suočeni sa dubokim unutrašnjim dilemama, pitanjima verovanja, i sukobima između ličnih želja i kolektivnog identiteta.
Kuća za jelenaje omaž ruralnoj Slovačkoj, njenoj kulturi i ljudima, ali istovremeno postavlja univerzalna pitanja o prirodi vere, snazi tradicije, i potrebi za zajedništvom u vremenu kada se svet ubrzano menja.
Zbirka priča Laku noć, Džoni u sebi okuplja priče iz svakodnevnog života koje su po svojoj formi više nego realne, odnosno – mogu da se preslikaju na svačiji život. One su fragmenti različitih života i sudbina utkanih u formu opšteg, poznatog i opipljivog široj čitalačkoj publici.
Krećući se od motiva ljubavi, preko nostalgije, do suočavanja sa pozicijom i problemima savremenog čoveka, te odgovornosti koje za sobom nose prijateljstvo, porodica i posao – dolazimo do borbe za ideale i pronalaženje odgovora o vlastitim snovima. Tu uočavamo da autor o junacima svojih priča ne piše sa distance, niti ih tako sagledava. Osetno je primetan sentiment njegove bliskosti i poistovećivanja sa njima. Koliko god su oni jedinke za sebe, toliko su i samo jedna nit u masi ljudi koje svakodnevno srećemo. Otuda se ove priče mogu posmatrati, u većoj ili manjoj meri, i kroz prizmu autobiografskog dela.
Na posletku svega stoji autorov izbrušen, lagan, pitak i nenametljiv stil pisanja, koji će, prilikom čitanja, biti prijemčiv gotovo svim generacijama.
У причама Миодрага Даниловића најважнија су попришта његових „контралекција”. Ретко су то простори које је држава наменила образовању омладине. Аутор нас у склопу очигледне наставе изводи у школско двориште, води нас на реку, улицу, кафану, на запуштене рубове града: пунктове на којима се знања не стичу него зарађују. Брзо схватамо да антипедагогија коју заговара неће бити никакво одучавање, већ самосвојна поука, подлога за усавршавање оних који мисле да су попили све знање овог света. У томе ће му припомоћи галерија ликова са рубова, сумњивих и непожељних, вуцибатина и пропалитета. Али они, иако на лицу можда носе „сенку чуда”, одишу жилавошћу и ведрином јер се окружени кукавичлуком мале средине, не плаше да погледају у свој мрак, и да у њему, можда на тренутак, осете „чисто, непромењиво трајање, које и није ништа друго до сеновито наличје времена”.
Бојан Савић Остојић
Антипедагогија Миодрага Даниловића Мићка је концептуалистичко дело. Назив књиге са њеним садржајем уопште није формално повезан. Књига није манифест у којем се писац обрачунава са системом педагогије и образовања, ништа слично. Мићко нас веома вешто „вози” кроз различите амбијенте, ситуације, годишња доба, у којима његови ликови доживљавају моменте унутрашњих просветљења или затамњења, наговештавајући нам тако постојање неког дубоког, невидљивог, узрочно-последичног живота који све те младе, разнобојне ликове обликује тако, да се ми, читаоци питамо: Имамо ли уопште избора за смисленији живот? Да ли су наше борбе ка индивидуацији у ствари један вечити ток несвесне антипедагогије?
Горан Стојчетовић
Сумпоровита вода је збирка „окрепљујућих” прича сатканих од тема у којима се свако може пронаћи. Она нам доноси путовања као полигон за проналажење себе, говори о тежњи ка излечењу, одгонетању емоција и верујућој нади у лековитост слободе.
