Zbirka priča Laku noć, Džoni u sebi okuplja priče iz svakodnevnog života koje su po svojoj formi više nego realne, odnosno – mogu da se preslikaju na svačiji život. One su fragmenti različitih života i sudbina utkanih u formu opšteg, poznatog i opipljivog široj čitalačkoj publici.
Krećući se od motiva ljubavi, preko nostalgije, do suočavanja sa pozicijom i problemima savremenog čoveka, te odgovornosti koje za sobom nose prijateljstvo, porodica i posao – dolazimo do borbe za ideale i pronalaženje odgovora o vlastitim snovima. Tu uočavamo da autor o junacima svojih priča ne piše sa distance, niti ih tako sagledava. Osetno je primetan sentiment njegove bliskosti i poistovećivanja sa njima. Koliko god su oni jedinke za sebe, toliko su i samo jedna nit u masi ljudi koje svakodnevno srećemo. Otuda se ove priče mogu posmatrati, u većoj ili manjoj meri, i kroz prizmu autobiografskog dela.
Na posletku svega stoji autorov izbrušen, lagan, pitak i nenametljiv stil pisanja, koji će, prilikom čitanja, biti prijemčiv gotovo svim generacijama.
Pred nama je svojevrsni bildungsroman u kome nam spisateljica Vanda Rozenbergova predstavlja odgoj i formiranje ličnosti mladog Bubija. On uživa u svojoj introvertnosti i pod uticajem je svoje majke – naučnice i članice kriminalističke grupe.
Ovi sažeto napisani redovi postavljaju mnoga pitanja, poput onih moralnih o odnosu majke i sina, kao i ispravnosti životnih postupaka, odnosno da li se kriminal može opravdati svojim motivom.
Na tom putu, na kojem se i narator i čitalac stavljaju u poziciju konstantne potrebe za preispitivanjem, Bubi nam otkriva svoje emocije, snove i želje i poneku tajnu, kao i mapu kulturnih uticaja: obilja muzike, filmova, umetničkih slika, mesta i knjiga, koja definiše prostor radnje i određuje karakter likova.
У причама Миодрага Даниловића најважнија су попришта његових „контралекција”. Ретко су то простори које је држава наменила образовању омладине. Аутор нас у склопу очигледне наставе изводи у школско двориште, води нас на реку, улицу, кафану, на запуштене рубове града: пунктове на којима се знања не стичу него зарађују. Брзо схватамо да антипедагогија коју заговара неће бити никакво одучавање, већ самосвојна поука, подлога за усавршавање оних који мисле да су попили све знање овог света. У томе ће му припомоћи галерија ликова са рубова, сумњивих и непожељних, вуцибатина и пропалитета. Али они, иако на лицу можда носе „сенку чуда”, одишу жилавошћу и ведрином јер се окружени кукавичлуком мале средине, не плаше да погледају у свој мрак, и да у њему, можда на тренутак, осете „чисто, непромењиво трајање, које и није ништа друго до сеновито наличје времена”.
Бојан Савић Остојић
Антипедагогија Миодрага Даниловића Мићка је концептуалистичко дело. Назив књиге са њеним садржајем уопште није формално повезан. Књига није манифест у којем се писац обрачунава са системом педагогије и образовања, ништа слично. Мићко нас веома вешто „вози” кроз различите амбијенте, ситуације, годишња доба, у којима његови ликови доживљавају моменте унутрашњих просветљења или затамњења, наговештавајући нам тако постојање неког дубоког, невидљивог, узрочно-последичног живота који све те младе, разнобојне ликове обликује тако, да се ми, читаоци питамо: Имамо ли уопште избора за смисленији живот? Да ли су наше борбе ка индивидуацији у ствари један вечити ток несвесне антипедагогије?
Горан Стојчетовић
Bežeći od sopstvene savesti i sadašnjosti okovane beznađem, Veles Petronijević, docent estetike i večiti hedonista, donžuanovske provenijencije, u hotelskoj sobi u Italiji pronalazi prvo od...
Ovaj kratak roman obiluje citatima u kojima će se svaki ljubitelj biblioteka i knjiga kao objekata pronaći. Okosnicu romana čini zanimljiva priča koja govori o uticaju knjiga na ljudski život, ali isto tako i o mogućnosti ljudi da menjaju sudbine knjiga.
Na početku se srećemo sa piščevom napomenom da su knjige opasne po život i da mogu promeniti ljudsku sudbinu. Tako je profesorku Blumu pregazio automobil na ulici dok je čitala poemu Emili Dikinson. Njen kolega nekoliko dana kasnije dobija neobičnu knjigu na kojoj se nalaze ostaci cementa, a koja je adresirana na pokojnu profesorku, te odlučuje da je vrati pošiljaocu. Tu počinje njegova (biblio)avantura i potraga. Saznaje za Karlosa Brauera, strasnog knjigoljupca i kolekcionara knjiga koji je izgubio razum, jer nije mogao da izađe na kraj sa knjigama koje su zaposele čitavu njegovu kuću. U takvom stanju, Karlos Brauer odlazi na divlju plažu i gradi kolibu od knjiga umesto cigala.
Сумпоровита вода је збирка „окрепљујућих” прича сатканих од тема у којима се свако може пронаћи. Она нам доноси путовања као полигон за проналажење себе, говори о тежњи ка излечењу, одгонетању емоција и верујућој нади у лековитост слободе.
Istorijsko-ljubavna drama sa elementima folklorne fantastike.
Pred nama je roman čija se radnja ustalasalo razvija dok istovremeno teče lagano i nepredvidivo, baš kao i sama reka Dunav, koja je okosnica priče. Centralni motiv je zabranjena ljubav između Vuka i Magde, iz koje glavni junak crpi snagu i želju da svoje snove pretvori u javu i ponovo se sastane sa onom koju voli. Na putešestviju od Prizrena do Smedereva, Vukovu epopeju prate sve ostale priče i mnoštvo živopisnih i nesvakidašnjih likova, brojne legende, pripovesti o dunavskim vilama rusalkama, vuku kao mitološkom predstavniku srpskog naroda i narodnim verovanjima.
Od velike tragedije i eksplozije u Smederevskoj tvrđavi na početku Drugog svetskog rata i neposrednom svedočenju tome, pa do vraćanja u prošlost i legendi o nastanku (zidanju) tvrđave, Cvetković vrlo slikovito i vešto oslikava Smederevo, grad sa puno priča, legendi i tajni.
„Ubica” je novela o Haduli, starici sa grčkog ostrva Skijatos koja se bavi sakupljanjem trava i lečenjem. Nakon niza neprospavanih noći i prisećanja na prošlost i patnje kroz koje je prolazila, Hadula upada u misaonu buru koja je dovodi do toga da žensku decu posmatra kao teret za porodice, usled bede koja ih okružuje.
Bez imalo kajanja, a u nekoj vrsti umišljene misije, starica ubija svoju bolešljivu unuku u kolevci, što predstavlja okidač za budući uznemirujući rasplet priče, gde zločini bivaju isprepletani kaznom.
U ovoj modernoj grčkoj tragediji prepoznaćete elemente iz „Zločina i kazne”, s obzirom na to da je Papadiamandis svoje delo napisao neposredno nakon što je na grčki jezik preveo ovo poznato delo Dostojevskog.
Роман 'Глувне чини' Александра Илића је, као свака добро чувана тајна српске културе, сјајна прилика за обогаћивање палете књижевног сећања. Илићев роман је споменик немирне свести у коме се живописни детаљи свакодневице упарују са космичким путовањем. Особени, изломљени ритам приповедања обухвата и наркотичне халуцинације и узбудљиву поетику простора. Између београдског и париског живота, протагониста покушава да се пронађе у свету, пронашавши нове светове. У том је трагању скривена неодгонетљивост насловне синтагме, која добро илуструје дух дела који пажњу читалаца плени чак и својим несавршеностима.
Minijature su saga o juvelirskoj porodici i njenim vezama sa dvorovima, manastirima i samostanima, o porodičnim tajnama, moći jednog prstena, zločinima i snazi žena. Pred očima čitaoca smenjuju se nemiri, lirika i misaonost. Od prologa i podele uloga do božanstvene pesme na kraju, od zapleta do tužne katarze, ovaj roman je i drama. Prelazi u naraciji su zanimljivi, kao i oni u jeziku, od arhaičnog do savremenog.
Roman Jedan razoren um vodi nas u Beograd i Srbiju neposredno nakon sukoba na Čukur česmi 1862. godine. Igrom okolnosti dolazi do susreta i upoznavanja glavnih junaka ove priče, patrijarhalno vaspitanih mladića Stevana i Velje, koji neodoljivo liče jedan na drugog. Кako tu neobičnu fizičku sličnost sve više prepoznaje i njihova okolina, koja ih neretko i zamenjuje, oni postaju nerazdvojni prijatelji, gotovo pobratimi. Uvođenje motiva ljubavnog trougla, na kojem je izgrađen sam zaplet priče, postepeno razara njihovo prijateljstvo, a Velju, psihički labilnijeg junaka, opčinjenog Кantom i njegovom filozofskom postavkom sveta i svemira, naposletku dovodi do paranoičnog straha i psihoze. Preispitivanje pozicija ljubavi i prijateljstva junacima će, isto kao i devojci u koju su obojica zaljubljeni, doneti različitu sudbinu.
Аутор сасвим отворено и без задршке, пише о местима које је посетио у склопу породичног пропутовања по Европи. Надасве искрен и крајње отворен за утиске, Душан зна да буде и врло духовит на свој рачун, док се осврће на све згоде и незгоде са путешествија.
У свом дневничком делу се аутор осврће на жива сећања на оца и сутуације које су, свака на свој начин, повезане са причама овог „антипутовања”.
У збирци „Београдски акварел”, која обухвата приче о аутентичним и обичним људима из Београда, проналазимо „слике” са великом палетом ликова – од тинејџера који се први пут упознају са осећањем љубави, са људима у средњим годинама, са онима на важним животним прекретницама, као и са људским судбинама које се пред нашим очима гасе.
То су фрагментирни исечци људских судбина, један тренутак истргнут из живота појединца и занавек записан.
